0dl0mi ud3ni

“Navika! Ta vešta ali tako spora preuređivačica stvari, koja prvo pusti da nam duša nedeljama pati u nekom privremenom smeštaju, ali koju je uprkos svemu sreća steći, jer bez navike, svedena samo na sopstvene moći, duša bi bila nemoćna da nam neki stan učini podnošljivim.”

Jednom se misao konstruišući letelicu uplela u san, pa se putnička kabina zakrivila i izdužila kao kakav tunel. Nakon prve, oštre okuke iščeznu svaka forma i putnik se zadesi u ničim oivičenoj belini. Primetivši ga gde se lagano odvaja od tla šireći ruke u krila, refleks tako silno ošamari zabludelu misao da se ova momentalno otkači s petlje. Putnik otvori kapke i razabravši se u postelji, brižno pomilova bolnu misao.

Tačno u tom trenutku čovek pomisli:

Šta ne bih dao za sreću

da budem pored tebe na Islandu

u velikom nepomičnom danu

i da delimo sadašnjost

kao što se deli muzika

ili ukus ploda.

Tačno u tom trenutku

čovek je bio sa njom na Islandu.

ŠIFRA, Horhe Luis Borhes

Prevod sa španskog Radivoje Konstantinović

PAIDEIA 2012

Rodio sam se u nekom drugom gradu koji se takođe zvao Buenos Ajres.
Sećam se škripe velikih gvozdenih vrata.
Sećam se jasmina i čatrnje, što izazivaju čežnju.
Sećam se jedne ružičaste trake koja je nekad bila jarko crvena.
Sećam se pripeke i popodnevnog odmora.
Sećam se ukrštenih mačeva koji su nekad služili pustinji.
Sećam se plinskih fenjera i čoveka sa štapom.
Sećam se velikodušnog vremena, ljudi koji su dolazili bez najave.
Sećam se šupljeg štapa sa bodežom.
Sećam se onoga što sam video i što su mi ispričali roditelji.
Sećam se Mesedonija, u kutu jedne poslastičarnice u Jedanaestom kvartu.
Sećam se kola iz okoline u oblaku prašine u Jedanaestom kvartu.
Sećam se radnje sa kipom u ulici Tukuman. (Tu, u blizini, umro je Estanislao del Kampo).
Sećam se trećeg dvorišta, u koje nisam stigao, koje je bilo dvorište robova.
Sećam se Alemovog revolverskog hica u zatvorenoj kočiji.
U onom Buenos Ajresu, koji me je ostavio, ja bih bio stranac.
Znam da jedini rajevi koji čoveku nisu zabranjeni jesu izgubljeni rajevi.
Neko skoro isti kao ja, neko ko ne bude pročitao ovu stranicu, oplakivaće betonske kule i srušeni obelisk.

ŠIFRA, Horhe Luis Borhes
Prevod sa španskog
Radivoje Konstantinović

Isto kao što, tokom celog našeg života, naša samoživost sve vreme vidi pred sobom ciljeve dragocene za naše “ja”, ali nikada ne gleda samo to “ja” koje njih bez prestanka razmatra, isto se tako i žudnja koja usmerava naše postupke spušta k njima, ali se ne uspinje do našeg “ja”, bilo zato što se ona suviše usmerena na sam cilj, sunovrato baca na delanje i ne haje za spoznaju, bilo zato što teži budoćnosti ne bi li ublažila razočaranja sadašnjosti, bilo zato, što iz duhovne lenosti, radije klizi blagom kosinom prepuštanja mašti nego što se uspinje oštrom strminom samosagledavanja. U suštini, u tim časovima duševne krize, kad bismo i vasceli svoj život izložili pogibli, što se više otkriva koliko je neizmerno veliko mesto koje biće od koga on zavisi zauzima za nas, ne ostavljajući ništa u svetu što bi njime bilo neuzdrmano, slika samog tog bića se srazmerno smanjuje, sve dok ne postane neuočljiva. U svim stvarima otkrivamo delovanje njegovog prisustva, i to po osećanju koje nas obuzima, ali samo to biće, njega, uzrok svega, ne nalazimo nigde. Tih dana toliko nisam bio u stanju da se setim Albertininog lika, da sam skoro mogao poverovati da je ne volim…

Muzika je tranzistorna; ona prolazi umesto da ostaje odolevajući posmatranju. Upravo zbog njenog prolaznog, letimičnog bića, shvatio ju je Adam iz Fulde 1490. kao “meditatio mortis”. Ako su obeležja umetničkog dela, po Bonaventuri, lepo, korisno i postojano, onda muzika po svom obliku i afektivnom dejstvu može doduše da bude “opus pulchrum et utile”, ali ne i “opus stabile”. Nekoliko stoleća docnije, u Hegelovoj Estetici, ponovo se javlja ista misao, predstava da je vremenska struktura muzike njen nedostatak. Hegel muzičkom umetničkom delu priznaje doduše “neke početne razlike izmedju objektivnog dela i subjekta koji u njemu uživa”; ali se “ta suprotnost ne razvija do tog stepena da umetničko delo zadobije neku trajnu spoljašnju egzistenciju u prostoru i neku objektivnost koja postoji za sebe i koja se može gledati, kao što je to slučaj u likovnim umetnostima”, nego “obrnuto, ona rastvara svoju realnu egzistenciju pretvarajući je u neko neposredno iščezavanje u vremenu” (Estetika, II, Kultura, Beograd, str. 307). Hegelu je dovoljno to što je muzika zbivanje a ne postojana stvar, pa da joj prizna samo neznatan, iščezavajući stepen predmetnosti. Ono što je čujno ne oseća se kao nama suprotno nego kao zbivanje koje nas okružuje i navaljuje na nas: Kant je muzici kao nedostatak uljudnosti prebacivao što se nameće.
S druge strane, bilo bi pogrešno strogo joj osporavati “objektivnost koja postoji za sebe”. I muzika je, slično nekom delu likovne umetnosti, estetski predmet, objekat estetičkog posmatranja. Istina, njena predmetnost se ispoljava više posredno nego neposredno: ne u trenutku kada zazvuči, nego tek pošto se slušalac na završetku neke kompozicije ili muzičkog stava osvrne unazad na već prohujalo i predstavi ga sebi kao zaokruženu celinu. U isti mah muzika dobija neki prostorni oblik; ono što smo čuli dobija čvrste obrise nečeg suprotnog, “objektivnosti po sebi”. A ništa ne bi bilo pogrešnije nego u ovom naginjanju ka prostornom gledati izobličavanje suštine muzike. Ukoliko je oblik, ona - paradoksalno izraženo - dostiže svoje pravo postojanje u trenutku kada je već prohujala. Sačuvana još u sećanju, ona se pomera na odstojanje koje nije imala u svojoj neposrednoj prisutnosti; a na rastojanju se konstruiše kao pregledan plastični oblik. Prostorni preobražaj i oblik, okretanje unazad i predmetnost su uzajamno povezani; jedno je oslonac ili pretpostavka drugog.

Karl Dalhaus
ESTETIKA MUZIKE
Prevod sa nemačkog Vera Stojić
KNJIŽEVNA ZAJEDNICA NOVOG SADA 1992

Prvo razočaranje koga se sećam je saznanje da me nije rodio otac. Svi prisutni su se smejali, a ja sam srdito tvrdila da lažu.

Tog avgusta očeva klinička slika je ukazivala na stanje pred hepatičku komu. Ne obazirući se na negodovanja on je vozio bicikl. Desilo se da mene zadrže u bolnici i priključe na transfuziju krvi. Bio je četvrtak kad je pozvao. Pričali smo kratko o njegovoj, pa o mojoj terapiji, a razgovor je završio rekavši da je zvao samo da mi kaže da budem junak. Nije mu to bilo prvi put, ali je poslednje što me je posavetovao. Sledeća dva dana je proveo u agoniji i trećeg jutra je izdahnuo. Te iste nedelje, 29. avgusta, meni dežurni lekar nije odobrio da napustim bolnicu. Kaže da on ne zna kako ja uopšte stojim na nogama. Potpisah otpusnu listu.

Retko posećujem očev grob. Zateče me ovih dana, kako to obično biva sa davnim sećanjima, silina ponovnog doživljaja one dečije srdžbe; kao da sam još uvek ljuta na oca: što je lagao da me nije rodio i što me kalio da se junačim. Srdim se, tako, danima, na mrtvog roditelja, a tek neznatno likujem kad se setim da sam ga onomad, jednom, matirala na šah-tabli.

“Zahvaljujući starim sovjetskim humoristima (a upravo takvi neupadljivi uticaji i spadaju u najupornije stereotipe) obično se misli da je birokratija nešto obraslo mahovinom, puno peruti i neočešljano, nakazno i nezgrapno. Ništa nije dalje od istine nego to.
Ruska birokratija danas, to je: blistav osmeh, skup parfem, gipka sportska tela, intelektualna lektira, radikalna umetnost, tenis i polo, “bugati” i “bombardje”. I ako je taj srećni, ekološki čistim talasom okupan prostor čak i okrenut prema gradjaninu u vidu državne table sa grbom, na tu tablu treba gledati kao na deo koji je u estetskom smislu najnesavršeniji, kao na svojevrsni ogoljeni anus koji sve usisava.
Obično se misli da se vlast oslanja na bajonete. Ali oslonac ruske birokratije danas nisu toliko specijalci, koliko je to politička postmoderna. Šta je to i kako se ona razlikuje od postmoderne u umetnosti?
Zamislite da ste ruski gradjanin, izmučen i ubijen u pojam. Pitate se ko stavlja u pogon kalemove na koje se iz dana u dan namotavaju vaša creva, i počinjete da tražite istinu - do najvišeg vrha, sve do kancelarije u kojoj sedi glavni krvopija. Ulazite u tu kancelariju, ali umesto krvopije dočekuje vas nestvarno vedar dečko, koji uzima gitaru i peva vam pesmu u kojoj se govori o tome da je sve “trulo i zajebano”, i to na takav način da vam zastaje dah: vi lično ne biste se usudili da to tako formulišete. A on vam onda otpeva još jednu, do te mere smelu, da se već plašite da ostanete s njim u istoj prostoriji.
A kad izadjete iz te kancelarije, apsolutno više nemate kud da idete - a što je najvažnije, nemate ni zbog čega, jer nećete valjda motkom narodnog gneva da udarate po toj pametnoj bratskoj glavi, koja sto puta bolje od vas zna koliko je sve trulo i zajebano. Čak je i gorčina u tom srcu daleko veća od vaše.
Kako smo došli dotle? Pa postepeno.
Negde bliże sredini dvadesetog veka spoljni izgled je manje-više odredjivao čoveka. Dugačka kosa, farmerke - znači ti si dete cveća i želiš da vodiš ljubav, a ne rat… Ali krajem dvadesetog veka dotkomovska buržoazija (a zatim i obično berzansko smeće), ukrala je estetiku prolovskog bunta, te je uniforma boraca protiv establišmenta počela da se pojavljuje na reklamnim stranicama njujorških časopisa pod devizom “That’s how Money looks now”. Sledeći korak bila je konfiskacija ne samo uniforme, nego i rečnika, ideologije i same energije protesta, zato što sve što može da se opiše i imitira, samim tim ulazi u kategoriju “forma”, a svaka forma može da se ukrade i iskoristi.
I sada vodje birokratije izučavaju duh slobode i energetiku protesta sto puta kvalitetnije nego što je to uradi bilo ko od nas i svi mi zajedno. Danas je koren podvale zapreten toliko duboko da su neki čak spremni da prime radikalni islam - u nadi da birokratija bar tu neće da se uvuče i ušunja da bi krala i zagadjivala.
Baš su naivni. Birokrata je osvojio “komunizam”, osvojio je “slobodu”, i ne samo da će osvojiti i “islam”, nego će osvojiti i svaki staromarsovski kult - jer vlast u cilju pljačke može biti uzurpirana u bilo kojoj odeći i uz bilo koju pesmu.
Neko će mi na ovo reći da, je li, postoji i pravi revolucionarni proces? I najstrašnije je što postoji.
Istorija nas uči: ma koliko bila mrska ruska birokratija pre revolucije, daleko je mrskija ona posle nje. Naprosto, neko vreme ona se krije iza umetničke avangarde revolucije koje se svi mi rado igramo. Zatim, kad se performansi i masovne akcije sliju s lokvama krvi, sve postane jasno, ali tada je već kasno.”

Autor ne deli uvek religiozne, metafizičke, političke, estetske, nacionalne, farmakološke i druge sudove i mišljenja koja izražavaju junaci knjige, lirski likovi i figure pripovedača.

Plato
Biblioteka Savremena proza
2011
Prevela s ruskog Mirjana Grbić